среда, 28. фебруар 2018.

ПРЕТПОСТАВКА НЕВИНОСТИ (Јелена Марковић, 2018)


Владимир Коларић

Невиност и заштита




Не постоји препрека да се сними филм у Србији, ако је снимање филма оно што заиста желите, а не игре моћи. Јелена Марковић је жив пример за то - „Претпоставка невиности“ је чак четврти дугометражни филм који је режирала, у мало је рећи немогућим условима.

Ако желите да снимите филм, борићете се, радићете нешто до чега вам је заиста стало, али узимајући у обзир све околности, не ићи на све или ништа него користећи сваку прилику.

Па тако ћете и од филма у продукцији школе глуме, снимљеног као педагошко и маркетиншко оруђе, направити озбиљно дело, уметнички, занатски и интелектуално супериорније од већине филмова у садашњој српској продукцији.

„Претпоставка невиности“ је римејк чувеног филма „12 гневних људи“ Сиднија Лумета, према сценарију Реџиналда Роуза, врхунског примера драмског филма, у ком је драматичност основни структурални и поетички принцип - то је она врста филмске драматургије коју, на пример, афирмише Дејвид Мамет у својим филмовима и, на српски нажалост до неупотребљивости лоше преведеној књизи „Бамби против Годзиле“.

Таква драматургија подразумева јасан драмски сукоб и прецизно вођене ликове, што је, поред широке референтности филма, био добар избор за овај, иницијално наменски рађен филм.

Филм није насилно осавремењиван нити фикционално прилагођаван локалном контексту, што би било и немогуће с обзиром на битно другачији судски систем између Србије и САД, већ је питање условности, као и питање продукцијских околности (финансије и узраст глумаца-полазника школе глуме), решено захваљујући метафилмском принципу, односно јасном свешћу да се ради о филму.

Али овде метафилмски принцип не умањује снажан, у основи фикционални доживљај филма - напротив, он нас ослобађа непотребног баласта који намеће како „логика стварног“ тако и нормализована конвенционалност доминантних филмских форми.

У том смислу, филм који говори о 12, овај пут поротница, које одлучују о животу и смрти младића оптуженог за убиство оца, има и формално покриће да се залаже за примат љубави над законом и да указује на дуг и одговорност који сви имамо једни према другима, јер формална средства која користи нису употребљена у сврхе моћи, односно моделовања манипулативних идеолошких апстракција, већ у као средства посредовања нечег личносног и људског, који од почетне (и подразумеване) нетрпељивости сасвим мотивисано води ка међусобном загрљају.

Наглашавам, ако нисам био довољно јасан - метафилмски оквир у овом филму био је неопходан да би отворио врата истинској фикцији, односно дао могућност да се у ограниченим продукцијским условима направи пунокраван, узбудљив и драматичан филм, у ком дијалошки принцип не укида поетичку идентификацију, а интерактивност имагинацију.

Филм који вас се тиче, јер вашу спољашњу и унутрашњу стварност не представља огледално него суштински - то је ваш свет, то сте ви, заробљени у својим играма моћи, сујетама и свакодневној заробљености, али и ви у ономе што бисте волели да заиста јесте, и што бисте могли да будете.

Одавно нисмо видели узбудљив и драматичан српски филм са озбиљно вођеним и грађеним улогама и беспрекорним ритмом режије. А још мање филм за који не слутите да жели да вас, на овај или онај начин, убеди у нешто што у основи никако не бисте волели да будете убеђени. Па ето, нада долази са рубова, па макар то биле и приватне школе глуме.

Као што видите, предузетништво итекако има своје врлине. Нећу говорити о нади коју доноси младост и сличном фразама, али од нечег се једном мора почети. За почетак од тога да волимо и да умемо да радимо оно што радимо. И да то, заиста, радимо.

Нема коментара:

Постави коментар